ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС ИДЕ ПО МОРУ (ХОДА ПО ВОДИ)
"(И одмах) принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и беше онде сам. А лађа беше већ насред мора угрожена од валова, јер беше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видевши га ученици где иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече му: Господе! ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А Он рече: Ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни! Зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста ветар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божји. И прешавши дођоше у земљу генисаретску". (Мт.14,22-34).
Као бледом сликом обелоданио је Бог своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безбројна тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму.
Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску у ком су се могла показати у овоме свету - у човеку. Не у сваком човеку, не у створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. У њему су засјали и показали се видљиво сједињени и светлост и моћ и мудрост и красота, и милост и живот.
Само кроз Господа Исуса Христа може се веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само Господ Исус Христос може дати храбрости да живимо и храбро кроз смрт прођемо.
Само он може оправдати наду у живот узвишенији од овога трулежног живота. И само нас он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер он је жива и оваплоћена победа Божја над светом.
"Не бојте се, ја сам победио свет" (Јн.16,33), рекао је Христос својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига његових победа, сведочанство његове свемоћи. Историја Цркве до данас - и до краја света - још је пространија књига његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих његових победа. Зато без икакве сумње послушајмо поруке данашње јеванђелске приче, која описује једну горостасну победу Христову над физичком природом.
После чудесног нахрањења пет хиљада људи у пустињи само са пет хлебова и две рибе, Господ је рекао својим ученицима да уђу у лађу и да пређу на супротну страну Галилејског мора, а он се попео на гору, да би по обичају био на молитви сам. Када је лађа већ била насред мора, почео је дувати јак противан ветар. Таласи су бесно ударали у лађу. У току ноћи Исус је пошао да би стигао своје ученике идући по мору. Видевши га како хода по мору, ученици су се уплашили, мислећи да је утвара и од страха повикаше. А Исус им се одмах обрати речима: "Не бојте се; ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А Он рече: Ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни! Зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста ветар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божји.", (Мт.14,27-33).
Прекрасан јеванђелски догађај! Дивна слика, пуна драме и напетости! Догађај којим нам Господ још једном указује на значај вере у нашем животу, на потребу молитве и самоће којима се души омогућује близак контакт са Богом.
Но, покушајмо да пратећи редослед данашње јеванђелске приче проникнемо у њено унутрашње значење за наш духовни живот.
Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак - шта све то значи?
Отпустити народ значи оставити на страну све представе о свету и сва сећања која нас вежу за свет, па испражњени од света уздићи се к Богу на молитву.
Пењање на гору значи уздићи свој ум и срце и душу на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај кога притеже свет к безбројним интересима, као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем.
Самоћа означава голу душу онакву каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они који због разочараности у свет осете ту ужасну самоћу обично свој живот завршавају самоубиством ако не успеју да се подигну на висину где човек сусреће Бога.
Мрак означава савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости што од Бога долази и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога.
Ово су, браћо и сестре, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао које су сликовито представљене у данашњој јеванђелској причи отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом.
Но ова осамљена молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се догодило пре ње и што се имало догодити после. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаноме мору ходи као по суву до саме средине морске.
Тако и ми требамо, браћо и сестре, да прво засведочимо своју веру добрим делом, па онда да је исповедамо речима. Даље, молитва вреди само онда кад се спремамо да учинимо добро дело и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу да би он пружио своју помоћ у злу делу је бесциљна и, још горе, богохулна. Чинити зло и вршити молитву, то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито.
Једном речју, свако добро дело што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо - свако, свако без изузетка треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер, ништа смо пред Господом.
Господе свеблаги, смилуј се на нас и подај нам да умом разумемо поруке твојих дела и прослављамо Твоје свето име, Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.
